Saturday, July 21, 2012

Гробари

Настанак гробарског навијачког покрета може се везати за 1945. годину, када уз новоосновани ФК Партизан почињу да се окупљају и прве присталице. наредних пар година прошле су у некаквој чудној летаргији, навијачи су били тотално неорганизовани. медјутим, већ почетком педесетих, појављују се прве екипе гробара. момци са Чукарице, Раковице, Сењака и Топчидера окупљали су се на северној страни стадиона ЈНА, остали део града на јужној трибини. Крајем педесетих и почетком шесдесетих појављују се и прве заставе али су, већ тада, код неких момака постојале тенденције за заједничким окупљањем на једном месту.
Седамдесете доносе нам појаву првих транспарената и прве песме. Тада су, Гробари и званично постали Гробари, и од те године се може речи да Партизан има организовану групу навијача која је каснијих година проносила славу имена свог клуба. Верност је доказивана из утакмице у утакмицу, у време највеће резултатске кризе на трибинама их није било испод 7-8 хиљада.

Пуну потврду вредности Гробари доживљају у сезони 1975/76. Масовни одласци за Ниш, Нови Сад и Љубљану показали да се ради о изузетно добром организованој навијачкој групи.

Epitet najvernije navijačke armije na svetu dobijen je posle meča sa Hajdukom 1976. godine (1:6). Tog dana na stadionu JNA vidjeno je do tada nešto nezabeleženo. Iako poraženi i to katastrofalno Grobari su smogli snage da ostanu veliki i u porazu. Navijanje nije prestajalo ni jednog trenutka, pesme su se smenjivale jedna za drugom, a kada je Partizan postigao jedini pogodak, Kop se pretvorio u vulkansko grotlo. Na kraju meča igrači Partizana su ispraćeni sa terena ovacijama i pesmom.

Kako je to izgledalo najbolje mogu da ilustruju sledeći stihovi pesnika Dušana Sredića:
Proleće '76.
Partizan-Hajduk, meč odluke.
Jug nikada nije bio lepši...
Počinje.
Prvi promašaj... Drugi...
Promašaji koji obećavaju.
Ali, ne!
Gosti vode !!!
Pala je prva omba na uzavrelu navijačku dušu.
Zatim druga ... Pa treća...
Nek' odlaze. Gde!?
Zar se tako voli Partizan?
A onda - pesma!
Iz promuklih grla, nikada lepše, nikada jasnije.
Čuva pesma crno-bele.
Čuva pesma navijačku dušu.
Sledeće tri bombe samo skliznuše sa nje.
U zaborav.
Gool!!! Gool!!! Jug slavi. Hoćemo drugi, hoćemo drugi.
Kraj.
Na semaforu 1:6
Aplauz!?
Da, to je aplauz pobednički.
Sa Juga, Partizanovog Juga.
Da se vidi, čuje i pamti...

Od tog dana uspostavljena je neka navijačka veza izmedju igrača i navijača ovog kluba, koja traje do današnjih dana. Naredne godine su prošle u apsolutnoj dominaciji Grobara u odnosu na neke konkurentske grupe.

Osamdesete, na scenu stupa nova generacija momaka predvodjena nekim novim klincima, koji uz žestinu u navijanje unose mnogo novih elemenata. Za njih je svaka utakmica bila prilika za dokazivanje, svako gostovanje je jedna nova priča, jedan mali rat, borba prsa u prsa, kako na tribinama, tako i van njih. Ono što su tih godina Grobari predstavljali bila je čista avangarda i preteča onoga što će se kasnije dešavati na ovim navijačkim prostorima.

Svaki od gradova domaćina i danas pamti kaznenu ekspediciju koja je svoj moto: Do groba uz Partizan dokazivala i u praksi. Njihova dominacija trajala je duži niz godina, a ono sto je zanimljivo je i to da se ova generacija nikada definitivno nije povukla iz kopa na Jugu.

Posle jednog kraćeg predaha, krajem osamdesetih, generacije devedesetih, otvorenog garda kreću stazama svojih slavnih prethodnika, ali im raspad zemlje daje manje mogućnosti da se pokažu i dokažu.

Danas su oni tu u svom kopu na Jugu, gde se fudbal voli više od svega, a Partizan i više od toga, spremni za nova iskušenja i dokazivanja.

Mozete procitati vise o Grobarima na 
http://en.wikipedia.org/wiki/Grobari .
ili http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B8

No comments:

Post a Comment

There was an error in this gadget